Rezidencije se osmišljavaju za donatore, a ne za umetnike. Zato u njima saradnja retko nastaje

Kad se uspeh meri brojem posetilaca, poverenje ostaje nevidljivo

Evropske rezidencije danas se osmišljavaju oko onoga što dobijaju donatori, partnerske organizacije i izveštaji o rezultatima. Ono što je umetnicima i kulturnim radnicima potrebno da bi radili i stvarali dolazi na red tek ako ostane prostora. Taj format se u evropskoj kulturnoj saradnji toliko podrazumeva da se skoro niko ne pita šta on zapravo donosi.

Mobilnost je postala sama sebi cilj, kao da je sam odlazak već dokaz saradnje. Najvidljivije je to kod rezidencija koje od učesnika očekuju da rade zajedno; saradnja se podrazumeva, a prostor i vreme za nju retko su deo paketa.

Godinama radim na projektima u kojima je rezidencija jedan od glavnih formata, ali me je tek Realities in Transition 2 (RiT2) naveo da o tome pišem. Reč je o programu kolektivnih rezidencija u oblasti XR umetnosti koji podržava program Kreativna Evropa. Prva rezidencija je u toku, traje šest meseci i okuplja troje umetnika koji nikada ranije nisu radili zajedno, a od njih se očekuje zajednički rad. Gledajući kako se proces razvija, sve sam uvereniji da problem počinje od načina na koji rezidencije finansiramo i merimo.

Ono što se ne može izbrojati

Format je gotovo uvek isti: putovanje, nekoliko nedelja ili meseci na drugom mestu i izložba ili prezentacija na kraju. Završna prezentacija je kompromis koji svima odgovara. Donator dobija vidljivost i nešto što može da izmeri, a umetnik priliku da pokaže rad. Samo što u tom kompromisu za proces nema mesta.

Izveštaji traže brojke, posetioce, razgovore, test labove. Proces rada u njima ne postoji. Učesnici o njemu pričaju, ali se skoro nikad ne beleži gde je bilo teško, šta je „kočilo“ i kako su se umetnik, kurator i/ili producent menjali kroz saradnju. Kod rezidencija koje očekuju zajednički rad to je najveći gubitak, jer je kod njih proces zapravo rezultat.

Šablon postaje norma

Pravila finansiranja s vremenom su stvorila šablon, a šablon je postao norma koju ponavljaju čak i oni koje niko na to ne obavezuje. Organizacije osmišljavaju rezidencije oko onoga što će proći na konkursu i kod donatora, a format učesniku prilagođavaju tek naknadno, ako uopšte ostane prostora. Nije čudo što su rezidencije zasnovane na procesu izuzetak. Proces se ne može unapred isplanirati, a rezultati moraju biti obećani još u prijavi. Teško je unapred obećati ono što se tek treba desiti.

U industriji se razmena podrazumeva čim ljudi odu na neko mesto. Zajednički rad ne

Bez poverenja nema saradnje

Ako treba izdvojiti jedan uslov bez kojeg zajednički rad ne može nastati, to je poverenje, odnosno sigurnost da se pred drugima može biti otvoren. Ono omogućava da se ideja pokaže dok je još sirova, da se pogreši, da se odustane od nečega što je drago ili da se pristane na ishod koji ne pripada samo jednoj osobi.

Poverenje ne nastaje samim susretom. Svako donosi svoj sistem rada i promišljanja, a tu je i ego, što je sasvim uobičajeno. Neko klikne odmah, nekome treba duže, i ne postoji tačna mera. Strah od toga kako će sve proći, naročito u grupnim rezidencijama, sastavni je deo procesa, a prostor mora biti dovoljno siguran da ga ljudi mogu i izgovoriti. Bez toga svako ostaje u svom ateljeu, makar sedeo za istim stolom, a „saradnja“ se svede na paralelne prakse koje se ljubazno poštuju.

Producent nije autor

Onaj ko vodi proces, bilo da je producent, kurator ili mentor, nije autor rada. On brine o tome kako se radi, a ne o tome šta nastaje. Saradnje se češće raspadaju zbog nejasnih pravila i neizgovorenih očekivanja nego zbog nedostatka talenta. Zato je njegov posao jasan, da postavi okvir i razjasni autorstvo i zasluge, da više sluša nego što govori, da rano imenuje napetosti i da bude iskren o spoljnim ograničenjima, uz svest o tome kada je najbolje povući se. Ono što ne sme da dozvoli jesu skrivene agende, mikromenadžment i nestajanje iz procesa.

I u najstrožijem formatu ima prostora da se nešto promeni usred rada, ali samo ako se problem prepozna na vreme. Zato je rano imenovanje napetosti uslov.

Šta testiramo u RiT2

RiT2 nije izvan sistema o kojem pišem, i bilo bi nepošteno praviti se da jeste. Ima unapred zadate rezultate, test labove i javne prezentacije, a grupa je sastavljena kao i u drugim projektima. Umetnici su se prijavljivali pojedinačno, a međunarodni žiri je na osnovu dokumentacije i portfolija izabrao troje. Iz dokumentacije i portfolija vidi se šta ko radi, ali ne i kako bi radili zajedno. Zato me zanima može li grupa sastavljena po prijavama postati grupa koja zaista sarađuje, ako dobije prave uslove.

Projekat to pokušava da proveri kroz dva uslova. Prvi je vreme, raspoređeno u faze. Prva dva meseca su online i služe za upoznavanje, istraživanje i postavljanje prototipa, da se onsite faza ne bi trošila na upoznavanje. Sledeća dva meseca su onsite, za rad na prototipu, a poslednja dva ponovo online, za doterivanje rada. Format tako svesno daje vreme za izgradnju poverenja, umesto da očekuje da ono nastane čim se ljudi nađu na istom mestu. Drugi uslov su jasne uloge. O tome kako se radi brine domaćin, tokom svih šest meseci, i online i onsite, dok mentori podržavaju produkciju, održivost, distribuciju i prava.

Znaćemo da je uspelo ako nastane zajednički rad i ako se format može primeniti i na drugim mestima. To pratimo kroz razgovore sa učesnicima o tome kako im ide zajednički rad i kroz zapažanja mentora.

Ipak, i najbolji format ima granicu. Troje ljudi koji se ne poznaju treba da stvori jedan rad. Dobri uslovi pomažu, ali to ne rešavaju sami od sebe. Otuda pitanje koje projekat otvara – može li se saradnja dizajnirati, ili je samo moguće stvoriti uslove u kojima ona ima šansu da nastane?

Šta onda finansirati

Ako se saradnja ne može dizajnirati, nego se samo mogu stvoriti uslovi za nju, a ja mislim da je tako, pitanje se vraća finansijerima – šta zapravo treba da plaćaju, ako ni najbolji format ne garantuje saradnju? Moj odgovor je da treba finansirati odnose, a ocenjivati kvalitet saradnje, ne samo rezultate. Zapisi o procesu, o tome gde je bilo teško i kako su se ljudi menjali kroz saradnju, moraju postati legitiman rezultat, ravnopravan brojkama. Ako je saradnja cilj, ona mora biti i ono što se finansira i meri. Inače finansiramo putovanja i nazivamo ih saradnjom.

Neka pitanja ostanu otvorena, a odgovore na njih tražimo kroz RiT2. O tome šta smo naučili, uključujući i ono što nije uspelo, pisaću kada se prva rezidencija završi.

Članak napisao Kristijan Šujević, Suosnivač/Menadžer projekata, Nova Iskra